15 lipnja, 2021

Staša Koprivica: Celulit ne postoji i ne može mi ništa!


Došlo je leto, krenule su vrućine, skida se odeća, vidi se koža, možda i previše kože. Najveći organ našeg tela jeste naš ponos, ali i naš užas; izvor je sreće, zadovoljstva, strahova, stida, ali pre svega – zarade. Ne naše. Njihove.

Prva faza izluđivanja ide ovako: “Hej, pogledaj ove savršene fotografije ovih savršenih ljudi i njihovih savršenih tela na savršenom svetlu.

A sad pogledaj sebe u ogledalu. Bedak, a? Preduzmi nešto, već sutra si u kupaćem, nemoj da se blamiraš! Evo kako da u samo nekoliko koraka *OGLAS *OGLAS *OGLAS *REKLAMA*”

Druga faza izluđivanja sledi: “Hej, pogledaj ove muljave fotografije holivudskih zvezda u stanju bolnog trežnjenja dok pokušavaju da kupe hleb i cigare u obližnjem dragstoru! Baš se raspadaju, zar ne? I oni su ljudi – kao i ti. Ne budi stroga prema sebi.

Moraš da voliš sebe uprkos svim svojim manama. Ti si jedinstvena, baš kao i ova glumica koja se možda malo previše opustila između dva snimanja.”

Onda opet ide prva faza. Pa druga. I tako ukrug. A ti ludiš. Stvarno želiš da prihvatiš sebe takvom kakva jesi i budeš (samo) nežna prema sebi, ali to je malčice nemoguće jer su ti trajno utisnute i zapečaćene slike nadrealno glatkih i zategnutih gluteusa duboko u podsvest, a možda i kolektivnu nesvest (Baywatch se ipak dogodio pre trideset i nešto godina). Opseda te goruća dilema – da li da stradaš fizički ili psihički pred svoje prvo obnaživanje u javnosti? Finansijski ćeš stradati svakako.

Okej, sada pažljivo pročitaj sledeće reči:

Celulit ne postoji.

“To je potkožno masno tkivo! Vidi se golim okom! To su odvratne zbijene grudvice, grumuljičavi griz, pomorandžina koooraaa!” – urlaš na ovaj tekst. Dobro, de. Popraviću.

 

Celulit postoji, ali nije problem.

Prvi put sam u životu čula za celulit davne 1996. godine, kada mi je na fizičkom prišla jedna devojčica iz odeljenja i šapnula mi – “Nemoj tako kratak šorts, vidi ti se celulit.” Imale smo dvanaest godina i išle smo u šesti razred.

Do tog momenta, ja nisam bila svesna da me je snašla velika nevolja. Znala sam da nije lepo da se mnogo usvinjim i znala sam da nije zdravo da sam premršava, ali nisam mogla da pojmim da je nešto što ne ugrožava ni mene, a ni ljude oko mene – problem.

“Kakav celulit?” pitala sam naivno, na šta me je devojčica jako uštinula za butinu i pokazala mi izvor sveg zla. I tu su mi se otvorila vrata pakla, bila sam obeležena za ceo život!

U trećem srednje je jedna druga devojčica platila celih sto maraka deset kozmetičkih tretmana protiv celulita. Ispričala nam je potanko kako to sve izgleda, zvučalo je kao naučna fantastika.

Umotaju te u neke mokre krpe, pa ti puste struju kroz njih, i tako se celulit volšebno razgradi. Iste večeri sam tražila tati da mi pokloni sto maraka da i ja sebi razgradim celulit, ali ćale nije mogao da pojmi težinu problema, pa me je poslao dođavola. Lako je njemu kad je muško i nema celulit!

Tokom studiranja sam zaradila svoj prvi pravi honorar i rešila da jedan deo odvojim za borbu protiv strahotne pošasti. U parfimeriji su mi preporučili iznimno skupe preparate koji podstiču mikrocirkulaciju kože.

To je to, to će da me spasi – mislila sam. Nakon prve kreme me je spopala jaka drhtavica izazvana smrzavanjem. Nakon druge me je koža pekla, a ja sam se preznojavala. Nakon nedelju dana redovnog korišćenja i redovne patnje, nije se promenilo ništa posebno.

Mnogo mojih drugarica se krvavo borilo sa ovom strašnom bolešću tako što su išle na bolne masaže. “Neka smo modre i podlivene, samo neka nema celulita” – govorile su. Modrice bi, naravno, prolazile, ali bi se i celulit vraćao.

Uvek se vraćao. Svima. Šta god radile, šta god platile.

Revoltirana besmislom tog ciklusa, zapitala sam se šta bi se tačno desilo kad bih se ja prosto pravila da celulit ne postoji i odustala od bilo kakve ciljane intervencije do kraja života. Kako to celulit utiče na moj život?

Da li me boli?

Da li ugrožava moj san, apetit ili krvnu sliku?

Da li sam ja jedina koja ga ima?

Da li ljudi oko mene značajno pate kad ga ugledaju?

Da li će moja karijera stradati zbog njega?

Da li ću provesti život sama i nevoljena zbog njega?

Da li sam ja loša osoba što ga imam?

Da li on postoji, ako ne buljim sve vreme u njega?

Da li on postoji i kad je zima, pa nosim debelu odeću?

Da li bi postojao da ne postoje preparati protiv njega?

Da li bi to bio takav problem, ako bismo se svi na svetu dogovorili da celulit nije problem?

I tako sam shvatila da je celulit jedan običan društveni konstrukt, i to isključivo sezonski. Nešto kao umišljena obaveza da moraš da se vratiš sa letovanja preplanula.

Najveći vic leži u tome što se prokletnik najmanje vidi onda kad jedemo zdravo, fizički smo aktivni i pijemo mnogo vode. Ha! Ko bi rekao! Rešenje je nadomak ruke, ne mora da se posebno naručuje, zakazuje ili plaća. Šokantno.

Uozbilji se: prethodna godina je bila užasna, svi smo stradali i svi i dalje trpimo mnogo, ovako ili onako. Učini sebi uslugu i spasi se makar jedne suvišne muke.

Ponavljaj za mnom: celulit ne postoji i ne može mi ništa!